Večeras razgrnuh bijeli zarić na pendžeru velike sobe na svom čardaku. Ne paleći sijalicu, približavah se pendžeru, velim mjesečina usjala, vidim dobro, ne treba jazuk je trošiti letriku. Zakvačih nogom za mangalu i umalo ne oborih čekmedžu u ćošku sobe.
Pri tom zagazih u bošču u kojoj se sušio, danas ubran i otrgan lipov cvat. Popravih jamboliju i uski bijeli trak i ukras na kalufnim jastucima. Otvorih pendžer širmom i udahnuh svježi noćni julski zrak, začinjen mirisima stare mahale. Naslonih se na pendžer i pogledah niz šeher, potom zažmirih i slike se pokrenuše.
Ni komentarjev:
Objavite komentar