Nijaz SALKIĆ
Bio jedan skroman čovjek koji življaše sam, pa svakim danom morade zijaretiti burekdžincu da štogoderce prezalogaji. Obično je iskao sirnicu koju mu je donosio kulturan mladić koji imaše minđušu u desnom uhu. Skromni čovjek bi pojeo naručeno i odlazio svojim putem. Dani su prolazili a skromni čovjek i ,konobar' postadoše prijatelji. Čekajući mušterije konobar bi eglenu zapodijevao o svemu i svačemu, bilesi i o vjeri. Skromnog čovjeka je kopkalo, kako neko je minđušom prob'o uho može pobožno zapitkivati.
,Skromni' bi vraćajući se ,sa sirnice', često u sebi ponavljao: ,,Šta će tom stidljivom mladiću minđuša u uhu? Ah, svega ima u Božijoj bašti!'' U jednom od dana kada se pita (po)jela, priča je spontano skliznula o ,muškim' minđušama i piercingu. Konobar iz ove priče se negativno izrekao o minđušama i piercingu. Skromni čovjek što je svakodnevno dolazio na burek, začuđeno pogleda mladića-konobara.
Znam da se čudiš mojim zapitkivanjima i mojoj minđuši u uhu. Vjeruj mi, da je nikada ne bih stavio u uho da sam se ja pitao. Dok sam bio mali, bio sam jako bolešljiv, pa me je babo odveo kod jednog starog seoskog doktora-iscjelitelja, koji mi je pored ostalog, ,propisao' i nošenje minđuša u oba uha, ali sam jednu minđušu kao dijete, izgubio.
Ni komentarjev:
Objavite komentar