MIMBERA – RAMAZANU U SUSRET

الْحَمْدُ لِلَّهِ  رَبِّ الْعَالَمِينَ، نَسْتَعِينُهُ وَنَسْتَغْفِرُهُ، وَ نَسْألُهُ الكَرَامَةَ فِيماَ بَعْدَ الْمَوْتِ لَنَا وَ لِجَمِيعِ الْمُؤْمِنِينَ. وَنَعُوذُ بِاللَّهِ مِنْ شُرُورِ أَنْفُسِنَا وَ مِنْ سَيِّئاتِ أعْمَالِنَا. مَنْ يَهْدِهِ اللَّهُ فَلاَ مُضِلَّ لَهُ وَمَنْ يُضْلِلْ فَلاَ هَادِيَ لَهُ.

وَأشْهَدُ أنْ لا إِلَهَ إِلاّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ، وَأَشْهَدُ أنَّ مُحَمَّدًا عَبْدُهُ وَرَسُولُهُ، أرْسَلَهُ بِالْحَقِّ بَشِيرًا وَنَذِيرًا وَ سِرَاجًا مُنِيرًا لِيُنْذِرَ مَنْ كَانَ حَيًّا وَ يَحِقَّ الْقَوْلُ عَلىَ الْكَافِرِينَ. صلى الله تعالى عليه وعلى آله وأولاده وأزواجه وأصحابه وأتباعه. وخلفائه الراشدين المرشدين المهديين من بعده. ووزارئه الكاملين في عهده. خصوصا منهم على ساداتنا أبي بكر وعمر وعثمان وعلي. وعلى بقية الصحابة والقرابة والتابعين. والذين اتبعوهم بإحسان إلى يوم الدين، رضوان الله تعالى عليهم وعلينا أجمعين. أما بعد، فيا عباتد الله، اتقوا الله وأطيعوه. إن الله مع الذين اتقوا والذين هم محسنون:

قال الله تعالى فى كتابه الكريم :

بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَٰنِ الرَّحِيمِ

فَاتَّقُوا اللَّهَ مَا اسْتَطَعْتُمْ وَاسْمَعُوا وَأَطِيعُوا وَأَنفِقُوا خَيْرًا لِّأَنفُسِكُمْ ...

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog! 

       Hvala Allahu, dž.š., Gospodaru svih svjetova. Neka je salavat i selam na Poslanika Muhammeda, a.s., i njegovu časnu porodicu.

     Dragi brate i poštovana sestro, danas je petak 22. ša'ban 1435. ili 20. juni 2014. godine. Ovo je 33. hutba u novoj godini.

     Prošli petak govorismo o dovi u nevolji a danas ćemo o susretu sa ramazanom.

     Uzvišeni Allah u 2. suri El – Bekare/Krava, u 185. ajetu raskriva mudrosti ustanove posta pa veli:

شَهْرُ رَمَضَانَ الَّذِي أُنزِلَ فِيهِ الْقُرْآنُ هُدًى لِّلنَّاسِ وَبَيِّنَاتٍ مِّنَ الْهُدَىٰ وَالْفُرْقَانِ ۚ فَمَن شَهِدَ مِنكُمُ الشَّهْرَ فَلْيَصُمْهُ ۖ وَمَن كَانَ مَرِيضًا أَوْ عَلَىٰ سَفَرٍ فَعِدَّةٌ مِّنْ أَيَّامٍ أُخَرَ ۗ يُرِيدُ اللَّهُ بِكُمُ الْيُسْرَ وَلَا يُرِيدُ بِكُمُ الْعُسْرَ وَلِتُكْمِلُوا الْعِدَّةَ وَلِتُكَبِّرُوا اللَّهَ عَلَىٰ مَا هَدَاكُمْ وَلَعَلَّكُمْ تَشْكُرُونَ     

 U mjesecu ramazanu počelo je objavljivanje Kur'ana, koji je putokaz ljudima i jasan dokaz Pravoga puta i razlikovanja dobra od zla. Ko od vas u tom mjesecu bude kod kuće, neka ga u postu provede, a ko se razboli ili se na putu zadesi, neka isti broj dana naposti – Allah želi da vam olakša, a ne da poteškoće imate – da određeni broj dana ispunite, i da Allaha veličate zato što vam je ukazao na Pravi put, i da zahvalni budete.

     Kada je ashabima navještavao Ramazan, Poslanik a.s. je je govorio, ,Ramazan ide u susret'. Samo predramazansko slatko iščekivanje posta budi osjećaj da je Ramazan taj koji za nama čezne više nego mi za njim. Sjećate se kako smo prije 40 godina ,dočekivali' Novu godinu. Neko će reći, nisam ja to radio. Ma ne samo da je većina ljudi sa tim živjela, već je taj paganski običaj sa svim njegovim rekvizitima unosila i u naše muslimanske kuće.

    Pošto Ramazan nije tuđin on bi se trebao sačekati i dočekati kako zaslužuje. Ako za obični teferič, fudbalski turnir ili bikoborbe za reklamu naručujemo velike plakate, zašto ne bi Ramazan dostojno dočekali. Neka ulazi u naše džemate, džamije, sela i čaršije ukrase veliki panoi i napisi u čast dolazećeg Ramazana. To zato što je u Ramazanu svaka vrsta berićeta. Kada kažemo berićet, što je blagodat Božija, to nije  samo ,injekcija'  kojom putem dove, ibadeta, sadake i ostalih pobožnih djela, dobivamo redovni dotok nafake. Bereket je osjećaj i zadovoljstvo da nas Najbogatiji i Najmilostiviji hrani, čuva i voli. Normalno, vjernik nikada ne smije biti ležeran, bezbrižan i osjećati da je siguran u svoju nafaku i da je zadovoljan svojom pobožnošću.   

     Pitali jednog starca da pojasni svoje riječi da berićet nije ni mnogo hrane, ni obilje imetka, nego da je berićet nešto drugo i da nema imetka bez berićeta. A on reče: “Pogledaj primjer ovaca i pasa. Ovce ojanje jedno janje godišnje, ponekad i dva, ali ih ljudi stalno kolju radi njihova mesa. Kučka okoti pet, šest ili deset štenadi, ali i pored toga vidimo da je broj ovaca znatno veći od broja pasa.”

      Mnogo je muslimana što neće uživati u blagodatima Ramazan jer su umrli ili su puno bolesni pa neće moći postiti. Pak ima bukadar onih koji su živi i zdravi, ali su im srca mrtva i bolesna pa ne poste. Takvi ne znaju niti osjećaju slast sehura, slast iftara, slast trpljenja gladi i žeđi, slast stajanja u namazu, slast izgovaranja Allahovih riječi.

     Danas je moderno slušati i čitati o Poslaniku i njegovim izrekama-hadisima. Kao muslimani jako poštujemo riječi Poslanikove, što je po sebi vrijedno, ali malo promišljamo o rečenom i pročitanom. Proučavajući životopis plemenitog Poslanika našli smo da on nije imao nijedan trenutak odmora, da je stalno bio izložen brigama i tegobama. To je priroda Ovoga svijeta u kojem živimo. Čovjek na Ovom svijetu neće doći do bilo čega ako ne podnese neku teškoću.  Evo i Ramazan stiže sa najdužim i najtoplijim danima. U Kur'anu stoji da Uzvišeni Allah nije ništa propisao teškim. Jednom čovjeku kaže se da se ispenje uz planinu i on to uradi sa teškoćom. Ali kada dođe na vrh, osjeti sreću i ponos zbog onoga što je uspio. Od nas se traži da u susretu sa tegobama ispoljimo strpljivost i sve podnesemo dostojanstveno, a da s druge strane na Božijim blagodatima budemo zahvalni.

   Danas govorimo o Ramazanu. “To je mjesec u kojem smo pozvani u goste kod Allaha, i određeni za one kojima će On počast ukazati.” Mi smo u mjesecu Ramazanu – koji je od svih mjeseci kod Allaha, dž.š., sa najvećom vrijednošću, njegovi dani, noći i sekunde su sa najvećom blagodati – pozvani u goste kod Allaha, dž.š., i time nam je ukazana posebna čast. Dvanaest mjeseci u godini svi smo za sofrom Allaha, dž.š., ali u mjesecu Ramazanu Božija plemenitost iziskuje da se otvore nebeska, duhovna vrata za jednu posebnu skupinu ljudi. Ovo jasno ukazuje da Božije gošćenje i Božiji poziv u mjesecu Ramazanu nisu ovosvjetski, odnosno nisu materijalni, već je riječ o nebeskom čašćenju.

    Iskoristimo dolazeće iftare kako bi se okupljali i družili. Nastojmo da uvijek imamo postača kojeg ćemo nahraniti i napojiti, jer time imamo i svoju i njegovu nagradu posta. Ne dozvolimo da se otuđujemo i da sami iftarimo, bojeći se da druge pozovemo za svoju sofru. Iftar je domaćinska radost i najljepše je tu radost dijeliti sa drugim postačima. Ali vrijeme, krajnje vrijeme je da se suočimo sa sobom i zaključimo da mi živimo vrijeme tijesnih i škrtih ljudi. I nije krivo vrijeme već mi koji smo i tijesni i škrti. Kazuju da da u nekim našim džematima traže hodžu za teraviju, učenika iz medrese, nije uslov da dobro uči, nije uslov da dobro govori, nije uslov da dobro uči djecu, nije uslov da on što više radi u džematu kako bi se sjeme Islama omladilo tu, već imaju uslov da ne noćuje u našim kućama i da ga na iftar ne pozivamo. Eto, dočekali smo da u našim kućama nema mjesta da prenoći softa, hodža, musafir, postali smo tjeskobni i tijesni, samo svoji.

     Sadaka-milostinja ima višestruku važnost. Potvrđena je istina da je milostinja potrebnija onome koji je daje, jer nigdje nije rečeno: “Idi uzmi milostinju”, već je rečeno da treba da je dajemo. Milostinja ne podrazumijeva samo davanje novca, već ona također znači i odnos prema drugim ljudima: lijep govor, pomoć, savjet – sve se to smatra milostinjom. Jedanput je hazreti Isa sa svojim učenicima prolazio nekim sokakom pored kuće iz koje je dopirala muzika i graja velikog veselja. Pitao je šta se to tamo događa i rekli su mu da je u toj kući svadba. Hazreti Isa reče da će se sutra iz ove kuće čuti plač i jauk. Sutradan su prolazili pokraj te iste kuće, ali se nije čuo plač koji je najavio hazreti Isa. Ljudi su ostali začuđeni kako to da se riječi hazreti Isaa, koji je uvijek govorio istinu, u ovom slučaju nisu potvrdile. Otišli su i rekli hazreti Isau da se iz one kuće ne čuje nikakav plač. Hazreti Isa odmah zajedno sa njima ode do kuće da vide šta je bilo. Kad su došli u tu kuću, pomakli su prostirku ispod koje je bila sklupčana zmija. Hazreti Isa upita domaćina: “Šta si ti sinoć uradio poslije svadbe?” A domaćin mu odgovori: “Svu hranu koja je ostala podijelio sam sirotinji.” Hazreti Isa reče: “Bilo je određeno da ova zmija sinoć ujede mladoženju i da se jutros čuje plač iz ove kuće, ali milostinja koju si dao je to spriječila.”

     Imajmo na umu također činjenicu da nije obavezujuće da mi uvijek budemo u prilici da udjeljujemo milostinju siromasima, nego da se uloge mogu i promijeniti. Zato nemojmo da se uznosimo i da nas prevari naše trenutni bonluk i dobro stanje, jer kaže jedna poslovica: Imetak ovisi o jednoj noći, a zdravlje o jednoj vrućici. Drugim riječima, uđeš u noć sa imetkom, a osvaneš bez njega, dok zdravlje i s jednom vrućicom može da iščezne. Većina ljudi, pa i mnogi vjernici, zaokupirani su materijom koja im ne da da brinu za svoje duhovno i duševno zdravlje. Zekat duše je stalno spominjanje Allaha, a zekat tijela je post. Muhammed, s.a.v.s., je rekao: – Za sve se daje zekat. Zekat na tijelo je post.(Taberani)

     Oni koji znaju učiti u Kur’anu bi trebali u toku mjeseca ramazana da prouče cijeli Kur’an, a oni koji ne znaju bi trebali da pročitaju njegov prijevod. Svi oni koji ne znaju učiti u Kur’anu bi se trebali zapitati zašto ne znaju? S druge strane šta mogu učiniti da naučim učiti u Kur’anu. Zar ne bismo mogli iskoristiti ramazan i da u mjesecu Kur’ana uđemo u Kur’an. Ako to nismo u stanju makar dolazimo na mukabelu koja se uči poslije podne i ikindije namaza te slušajmo učenje Kur’ana, jer i za samo slušanje imamo nagradu kod Allaha i Allah nas obasipa svojom milošću.

    U Ramazanu Poslanik je otvorio prvi mekteb. Nakon Bedra na sofi medinske džamije je podučavao djecu, našu djecu, da čitaju i pišu. Riječ mekteb, dolazi od glagola pisati. To je mjesto gdje se opismenjava, a u našem bošnjačkom slučaju se uče osnove vjere, opismenjava u vjeri. U mektebu se uči kako biti čovjek. U školi stičemo znanje i vještine i postajemo inžinjeri, ljekari itd.., a u mektebu se učimo postati čovjekom. A bez čovjeka, bez ljudine što mi kažemo, nema muslimana, nema iskrenog vjernika.

     Jedan od dokaza Allahove milosti prema ljudima je i to što je, nakon Ademovog protjerivanja iz Dženneta, Allah podučio Adema i Havu kako će se pokajati i vratiti u okrilje Allahove milosti. U predaji stoji da je Adem nakon protjerivanja iz Dženneta rekao: “Gospodaru moj, zar me nisi Svojom rukom stvorio?’’ “Jesam, Ademe’’, odgovorio mu je Allah. “Zar u mene nisi udahnuo od Svoga duha’’, upitao je ponovo Adem, a Allah mu je odgovorio: “Jesam, Ademe.’’ Nakon toga, Adem je upitao: “Gospodaru, ako Ti se iskreno pokajem i ustrajem u činjenju dobrih djela, hoćeš li me opet vratiti tamo odakle sam protjeran?’’ Na što mu je Allah odgovorio: “Hoću, Ademe, obećavam.’’ U tom smislu su kur’anske riječi: I Adem primi neke riječi od Gospodara svoga, pa mu On oprosti; On, doista prima pokajanje, On je milostiv. (El-Bekare, 37.).

      Allah čak i najvećim grješnicima i silnicima, kakav je bio faraon, daje priliku da se poprave i pokaju. Neki mufesiri spominju predaju u kojoj stoji da je između faraonovih riječi: “Ja ne znam da vi imate drugog boga osim mene’’ (El-Kasas, 38.),  i njegovih riječi: “Ja sam gospodar vaš najveći!’’ (En- Naziat, 24.), prošlo 40 godina, ali se faraon nije pokajao. Ustrajao je u svojoj oholosti kojoj se čak i Iblis čudio, kako stoji u predaji: Kada je Iblis čuo ove faraonove riječi, rekao je: “Ja sam se uzoholio i uzdigao nad Ademom, pa me je snašlo to što me je snašlo. Šta će tek biti sa ovim koji se uzdiže iznad Allaha?!’’ Zbog svega spomenutog ne smijemo odgađati tevbu, posebno u ramazanu,  jer time sami sebi činimo zulum. Neki učenjaci su kazali: “Primjer onoga ko odgađa tevbu je kao primjer čovjeka koji je želio iščupati stablo korova iz bašče, međutim vidio je da je stablo već ojačalo i da ga ne može bez truda i poteškoće iščupati, pa je rekao: “Iščupat ću ga sljedeće godine.’’ Rekao je to iako je znao da će svake sljedeće godine stablo sve više jačati, a njegova snaga sve više slabiti.’’

      I nema veće ludosti od toga da razuman čovjek dozvoli stablu grijeha i korova da jača u njegovom srcu, a da ga čim prije ne pokuša iskorijeniti iskrenom tevbom. Zato iskoristimo ramazansko vrijeme za iskreno pokajanje i vraćanje u okrilje islama i pripremimo se za Dan kada će iskrenim vjernicima, dok budu ulazili u Džennet, biti rečeno: Jedite i pijte radosni, za ono što ste u danima minulim zaradili.

       Dova

     Svemogući Allahu pomozi mi da ispostim Ramazanske dane, a noći u ibadetu da provedem, Amin.

     Milostivi Allahu, podari mi poštovanje prema našim džamijama i onima koji nas vode na pravi put. Učini da volim džamiju pa da se radujem petku i džumi namazu u njemu. Ne daj mi da zaboravljam svoju islamsku zajednicu.

ألا إن أحسن الكلام و أبلغ النظام. كلام الله الملك العزيز العلام. كما قال الله تبارك و تعالي في نظم الكلام: و إذا قريئ القرآن فاستمعوا و أنصتوا لعلكم ترحمون.

أعوذ بالله من الشيطان الرجيم. بسم الله الرحمن الرحيم: إِنَّ الدِّينَ عِندَ اللَّهِ الْإِسْلَامُ.

šجلوس]

بارك الله لنا و لكم و لسائر المؤمنين و المؤمنات و المسلمين و المسلمات الاحياء منهم و الاموات يرحمتك يا أرحم الرحمين

الخطبة الثانية

الحمد لله حمد الكاملين. و الصلاة و السلام علي رسولنا محمد و آله و صحبه أجمعين. تعظيما لنبيه و تكريما لفخامة شأن شرف صفيه. فقال عز و جل من قائل مخبرا و آمرا: إن الله و ملائكته يصلون علي النبي, يا أيها الذين آمنوا صلوا عليه و سلموا تسليما.

اللهم صلي علي محمد و علي آل محمد, كما صليت علي ابراهيم و علي آل ابراهيم, إنك حميد مجيد.

اللهم بارك علي محمد و علي آل محمد, كما باركت علي ابراهيم و علي آل ابراهيم, إنك حميد مجيد.

اللهم أصلح أحوالنا, و أحسن أعمالنا, و بلّغْنا مما يرضيك آمالنا, و ولِّ اُمورنا خيارنا, و لا تولَّ اُمورنا شرارنا, و لا تؤاخذنا بما فعل السفهاء منّا, و كن لنا و لا تكن علينا. اللهم اجعل هذا البلدآمنا, مؤمنا, مطمئنّا و سائر البلاد المسلمين برحمتك يا أرحم الرحمين.

ان الله يأمر بالعدل و الإحسان ، و ايتاء ذي القربي و ينهي عن الفحشاء و المنكر و البغي يعظكم لعلكم تذكرون. صدق الله العظيم
Literatura: Tefsir ibni Kesir, Mjesec ramazan, Imam/Hatib: Abdulah ef. Cajlakovic, Izet ef. Čamdžić, Dr. Su’ud Šurejm