Nijaz SALKIĆ
Upravo protiče još jedna snjegovita zima. Ova je bila slična onim starim, dugim, hladnim, zaleđenim i troškali zimama. Sve je ponovo zamirisalo starim ištahom, vjetrovima fijakuvim, mirisom dima što se tanko izvija iz dimnjaka, škripavim snijegom pod nogama... Svega ima, osim sijela, čitavica, smijeha, putića uskih po mahalama, povjerenja i što nejma starih dobrih Bošnjana i Bošnjanki.
Jedan od dragih Bošnjana te sorte bio je i Fehim Kavazović kojeg su u vaktu bez ulica i kućnih numera zvali »Fehim kod graba«. Grab je bila voda na koju se stjecao i sabjerao insan i hajvan. Dabil kakvi Vražićani su zalazili na ovu vodu i sipali je u svoje posuđe pa da se poslije kod svojih kuća napiju serbez i po istilahu lijepe vode. Što je ta voda bila odabrana i maksuzija za kahvu, to je baška priča.
Helem, nejma više Fehima, nejma njegove hanume »Palankuše«, nejma zastajkivanja i zaustavljanja kod Fehimove kuće i kod Graba, da bi se koja pametna čula ili kakva šala ispričala i od srca duša razgalila od baška priče razgovoruše Fehimove.
Upamet!
Ni komentarjev:
Objavite komentar