NAŠA PRIČA - HALAL PARA

Priredio: Nijaz SALKIĆ

Priča se, kako je neki čovjek išao svako jutro, u sabah u džamiju. A kada bi se vratio iz džamije, uzeo bi sjekiru i otišao u šumu. U šumi bi nasjekao drva i odnio u grad, te ih prodao, a za one novce kupio bi što mu treba kući.

Jednu večer kad on zaspi, dođe mu na snu jedan čovjek i reče: »Sjutra kad dođeš u džamiju i počneš abdest na šadrvanu uzimati, vidjećeš na onoj ploči kesu dukata, uzmi ih sebi«. On upita: »Jesu li sa halalom?« On mu odgovori. »nijesu«.

 U tom ga žena vikne, govoreći: »Ustaj, ono sabah okujiše!« On ustane i odmah kaže ženi svoj san, za tim ode u džamiju. Kad na šadrvan da abdest uzima opazi onu kesu dukata. On nije uzeo ni jednog, nego uzme abdest i ode u džamiju. Pošto klanja, ode opet u šumu, kao što je uvijek radio. Opet kad je drugu večer zaspao, dođe onaj isti čovjek i reče mu: »Sjutra kad uzimaš abdest vidjećeš na onoj ploči u kesi dvije hiljade dukata, uzmi ih«. On ga upita: »Jesu li sa halalom?« On mu odgovori, »nijesu«.  U tom ga žena vikne, on ustane i stade joj pripovijedati svoj san. Žena mu reče: »nemoj uzimati, kad nijesu sa halalom!« On opet pođe u džamiju i kad stade abdest uzimati, viđe na onom mjestu hrpu dukata. On nije uzeo ni jednog već ode da klanja. Pošto klanja, ode opet za svojim poslom, kao što je uvijek radio.

Opet kad zaspi dođe mu onaj isti čovjek i reče mu onako isto, ali da ćeš sad naći tri hiljade dukata, i opet reče da nijesu sa halalom. Kad je došao u džamiju i stao abdest uzimati na onoj česmi, vidje na onom istom mjestu hrpu dukata. On nije uzeo ni jednog, već ode u džamiju da klanja. Pošto se klanjanje svrši, on ode za svojim poslom. Četvrtu večer opet mu dođe onaj isti čovjek i reče: »Sjutra kad izuzimaš abdest, vidjećeš jednu paru i uzmi je«. On ga upita, je li sa halalom?« on mu odgovori, »jest«. U tom ga žena probudi i on ustane, te stade ženi kazivati ovaj san, pa upita žene. »Hoću li uzeti onu paru?« žena mu odgovori: »Za što nećeš, uhar ti je i ona para kad je sa halalom«. On pođe u džamiju i vidje na šadrvanu kad je abdest uzimao onu paru i uzme je. Ode u džamiju i pošto se klanjanje svrši, pođe kući. Idući kući vidje nekoliko djece, gdje se igraju na sokaku, a jedno samo stoji, pa gleda kako se oni igraju. On upita: »Što se ti ne igraš?« dijete mu odgovori:  »Nemam para«. Čovjek se maši za džep i dadne mu onu paru, što je našao na šadrvanu. Sad se ono dijete započe igrati i sve izigra od onih i reče onome čovjeku. »De da mi ovo raspolovimo.« Čovjek mu odgovori: »Neću, ti si se igrao.« Sad oni dječak uzme jedan kamen sa zemlje i dadne ga onome čovjeku.

Onaj čovjek uzme oni kamen, te ga odnese kući i baci na tavan, njegova kuća bila je prema hanu. Jedan trgovac dođe u oni grad, te se zanoći u onom hanu. Iza večere ugleda oni trgovac onu kuću prema hanu, gdje se sjaji. Zovne onoga handžiju i upita ga: »Čija je ono kuća?« Handžija mu odgovori. Ono je kuća jednog siromaha«. Trgovac mu reče: »hajde mi zovni tog čovjeka, da se snjime malo razgovorim«. Handžija ode i zovne ga. Kad dođe onome trgovcu, nazove mu selam, te ga upita za što ga je zvao.

Trgovac mu reče: »Pošto ćeš mi prodati ono, što imaš na tavanu?! Siromah mu odgovori: »U mene nema ništa ni u kući, a kamo li na tavanu«. Trgovac mu opet reče: »Pošto ćeš mi prodati, što imaš na tavanu, pa tebi nije brige, našao ja šta ili ne našao«. On mu odgovori: »Hajde mojoj kući, pa šta nađeš na tavanu, uzmi džaba«.  Kad dođe kući, ne nađu ništa, do oni kamen i trgovac ga uzme, te potegne kesu i dade mu hiljadu dukata, za oni kamen. Siromah reče onom trgovcu: »maj ti ove pare natrag, ja ih ne smijem uzeti jer more svijet  promisliti da sam ih ja ukrao«. Eh kad ne smiješ, a ti hajde zovni imama, muhtara i još nekoliko ljudi, pa da ti ih pred njima dadem, a kazaću im da si mi ti brat.

On ode te sabere one ljude, pa ih odvede trgovcu u han. Trgovac im reče: » Dobri ljudi, ja sam vas pozvao za to, da vam kažem da je ovo moj brat i evo mu ja dajem hiljadu dukata, neka malo kuću popravi i sjede u kakav posao, neka ste vi svjedoci«. Trgovac izbroji pred njima hiljadu dukata i dade ih onome siromahu, te ode svaki svojoj kući. Onaj siromah sjede u dućan i stane raditi. Posao mu je išao sve bolje, da je one hiljade dukata kroz neko vrijeme stekao još jednu hiljadu.

Car u toj zemlji zatraži u koga ima najveći dragi kamen. Onaj trgovac što je kupio od onoga čovjeka oni kamen odnese caru jer je bio dragi kamen i uzme za nj dvadeset hiljada dukata. Sad ode onome čovjeku te stane pripovijedati njemu, kako je on odnio oni kamen caru, i uzeo za njega dvadeset hiljada dukata i reče čovjeku, da to podijele. On mu odgovori da neće, jer ima para dosta. Ali se trgovac tu razboli pa umre. One sve pare poklonio je onome čovjeku, te onaj postane veliki bogataš.

Napisao: Hamdija M. Kreševljaković

Objavljeno u listu za pouku i zabavu »Behar«, godine 1904.-1905. godine